Gotovo pola veka kasnije, i dalje će se voditi polemike o tome koliko je bilo „opravdano“ odreći se dotad uspešnijeg ženskog tima – ujedno i najtrofejnijeg kluba u okviru Sportskog društva Radnički. Iako su rezultati i tradicija govorili drugačije, doneta je odluka koja će ostaviti dubok trag – ne samo u istoriji kluba, već i u životima brojnih igračica i ljubitelja ženske košarke.
Nakon te odluke, gotovo cela generacija starijih igračica, koje su učestvovale u osvajanju svih titula, završava karijeru u tišini – bez oproštajnog meča, bez reflektora, bez priznanja koje su zaslužile. Mlađe igračice, bez jasne podrške i perspektive, prelaze u druge klubove u potrazi za nastavkom karijere.
Ženska ekipa Radničkog, sa potpuno promenjenim i podmlađenim sastavom, nastavlja da igra još nekoliko sezona u Srpskoj ligi, ali bez prave podrške i organizacije rezultati izostaju. Postepeno, ime Radničkog nestaje sa ženske košarkaške scene, ostavljajući za sobom samo uspomene, isečke iz novina i sećanja onih koji su znali šta je značio “ženski Radnički”.
Danas, gledajući unazad, mnogi se pitaju – da li je moralo baš tako?
